Demokratska Stranka

Solidarnost i odgovornost su vrhunske vrednosti uređenih demokratskih država. U poslednjih nekoliko dana, pred Centralnim zatvorom, Prvim osnovnim i Prekršajnim apelacionim sudom, demonstrirali smo solidarnost i zahtevali odgovornost nadležnih. Solidarnost sa građanima koji su žrtve institucija, institucija koje bi trebalo da ih štite, ali i da tražimo odgovornost onih koji ne rade u javnom interesu.

Svedoci smo nasilja institucija nad građanima. Svi građani koji se danas nalaze na izdržavanju prekršajnih kazni zatvora, osuđeni su u tzv. skraćenom postupku. Zakon o prekršajima, koji uređuje postupak u kome su osuđeni, ni u jednoj svojoj odredbi ne koristi izraz „skraćeni postupak“, niti je on propisan kao poseban prekršajni postupak. Naprotiv, Ustav Republike Srbije zabranjuje osnivanje privremenih, prekih ili vanrednih sudova (čl. 143. st. 3). I pored svega, skraćeni postupak se primenjuje. Time se ne poštuje zakon i Ustav od onih koji bi trebalo da ga sprovode. Osim prekih presuda, građani su prilikom hapšenja bili izloženi fizičkom nasilju: na društvenim mrežama kruže snimci fizičkih povreda demonstranata zadobijenih od policije posle kraćeg ili dužeg zadržavanja, tj. lišenja slobode, o čemu u Ustavu postoji jasna odredba u kojoj se kaže da se prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je zabranjeno je iznuđivanje iskaza. O tome je pisala i profesorka Vesna Rakić Vodinelić.

Šta nam govori praksa na demonstracijama?Da je policija koristila prekomerno silu i neselektivno hapsila one koji su joj bili dostupni, a ne kolovođe i vinovnike nereda. Da su tužilaštvo i sudstvo u svom radu delovali van zakonskih i ustavnih okvira i podržavali policiju umesto da utvrđuju činjenice i omoguće ustavom zagarantovana prava uhapšenima na odbranu i pošteno i pravično suđenje.

Potrebno je da se menja praksa, ali da bismo imali suštinske promene, neophodno je da se menja sistem. Prvi korak na tom putu su ustavne promene u oblasti pravosuđa.Demokratska stranka je 2016. godine predložila neophodne Ustavne promene koje predviđaju: isključenje izvršne i zakonodavne vlast iz postupka izbora i unapređenja sudija i tužilaca; uspostavljanje predvidljivih, objektivnih, jednoobraznih pravila za izbor i unapređenje sudija i tužilaca koje svima daju jednake šanse; isključenje Narodne skupštine iz postupka izbora predsednika sudova iunapređenje standarda prava na prirodnog sudiju/tužioca.

Ali, promena sistema zahteva i da se mi kao građani menjamo. Drugim rečima, taj proces zahteva i promenu svesti, odnosno razumevanje i prihvatanje da je sudstvo je posebna grana vlasti. Nezavisno pravoduđe je, pre svega, stvar svesti o tome da je sudstvo posebna grana vlasti koja nepristrasno štiti slobode i prava građana; a da tužilaštvo samostalno goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela. To stanje svesti se odnosi na prvom mestu, na vršioce sudske i tužilačke funkcije, ali i na druge nosioce javnih funkcija, pogotovo političkih, kao i na društveno-ekonomske moćnike koji svojim izjavama i drugim oblicima delovanja mogu ugrožavati nezavisnost pravosuđa.

Stepen svesti o značaju nezavisnosti pravosuđa, zavisi od političke i pravne kulture date zajednice, o čemu je pisao i profesor Tanasije Marinković. A naša politička i pravna kultura, proizašla je iz političke kulture jednopartijskog sitema i koncepta jedinstva umesto podele vlasti. Imaćemo nezavisno sudstvo kada budemo promenili akta, ali i svest, političku i pravnu kulturu u kojoj nosioce izvršne i zakonodavnevlasti neće komentarisati nepravosnažne sudske odluke i krivične postupke koji su u toku. Pored razvijanja suštinske nezavisnost sudija i tužilaca, neophodno je unaprediti i mehanizme njihove personalne nezavisnoti. To bi podrazumevalo promenu Ustava u pravcu preciziranja uslova za razrešenje sudija i (zamenika) tužilaca, i dosledno garantovanje stalnosti sudijske funkcije – ukidanje prvog izbora na tri godine.

Ali, promene sistema su nemoguće i neodržive bez aktivnog učešća građana. Protesti, kao odgovor građana na političku situaciju u zemlji, ponovo su pokrenuli i dilemu “može li građanski skup biti istovremeno i politički.“ Ne samo da može, nego i mora! Svako onaj ko je nepravedno i protivpravno priveden, uhapšen ili osuđen jeste politički zatvorenik. I svaki protest tim povodom jeste politički protest. Građansko i političko su nerazdvojni. Građani ne smeju dozvoliti da budu izmešteni iz politike! Politika jeste za građane! Politika, kojom se bave stranke režima, odbija ljude. Politika mora biti vraćena građanima! Niko nema prava na monopol nad politikom! Što se više građana bude uključilo u politiku to će ona biti čistija, ispravnija i bolja.

Ako građani neće da se bave politikom, politika će se i dalje baviti građanima na pogrešan način.
Zato budimo solidarni, budimo istrajni i vratićemo dostojanstvo, vratićemo institucije, oslobodićemo zarobljenu državu! Naše reakcije nisu pritisak na sudove, naprotiv! Naše reakcije su ohrabrenje sudijama da se odupru političkim pritiscima i sude kako im Ustav i zakoni nalažu.