Demokratska Stranka

Kada pokušamo da sagledamo razloge za nezadovoljstvo poljoprivrednika, na prvi pogled problemi i rešenja deluju vrlo komplikovano i nerazumljivo dobrom delu građanstva, a verujem čak i delu poljoprivrednika, pa se protesti koje ovih dana viđamo na teritoriji dobrog dela Srbije često u javnosti karakterišu kao nepotrebni, kao maltretiranje ostatka zemlje i kao neumerena potreba farmera za još većim profitom i beneficijama koje bi se mogle ostvariti pritiskom na republičko ministarstvo.

Suša, nezapamćena u Evropi, ostavila je svoj potpis i u Srbiji. U kombinaciji sa, najblaže rečeno, trapavim i nepromišljenim odlukama Vlade Republike Srbije o zabrani izvoza osnovnih životnih namirnica zbog rata u Ukrajini, prvo je došlo do zatvaranja našeg tržišta i obaranja cena žitarica u odnosu na okruženje, zatim i do nestašica istih tih namirnica u maloprodajnim lancima zbog panike građana da ih neće biti. Na kraju, svedočimo nesagledivim posledicama koje ostaju iza jednog od najtoplijih leta od kako se vrše merenja na useve jarih kultura, najviše suncokreta, soje i kukuruza.
Dodamo li na to hroničnu iscrpljenost domaćeg proizvođača koji se sa prirodom i odlukama "gospode iz Nemanjine" bori bez odgovarajuće finansijske podrške u vidu konkretnih i pravovremeno isplaćenih subvencija, pravo je čudo kako se ovogodišnje iskazivanje nezadovoljstva u vidu otvorenog protesta nije ranije dogodilo.

Godine nerada i javašluka u agrarnoj politici stižu na naplatu. Pri tome ne mislim da su poljoprivrednici problem samo ministarstva poljoprivrede.

Ne, oni su problem cele Vlade. I oni su isto građani ove zemlje, koji nemaju platu, koji sami uplaćuju svoje doprinose za penziju, zdravstveno osiguranje, čiji kvalitet života zavisi samo od toga koliko se potrude da stvore nečega što mogu da prodaju kako bi od toga živeli kao i svi ostali građani. Kažu prerađivači da oni u svojoj kalkulaciji imaju maržu i "mnoge druge troškove" i da ne mogu da rade sa gubitkom. U Vladi nam kažu "troškovi proizvodnje su vam toliki, cena je tolika, troškovi su vam pokriveni, vaši zahtevi su nerealni". Prema tome, izgleda da poljoprivrednici nemaju "mnoge druge troškove".

Poljoprivrednici izgleda nemaju decu koja idu u školu, toj deci ne moraju kupiti knjige, nemaju struju za koju plaćaju račune, nemaju dnevne potrebe za svim ostalim stvarima koje imaju ostali građani ove zemlje, pa im prema tome nije potrebna ni plata ni zarada; to ćemo sve predati prerađivačima, koji ako ne zarade (i to dobro), neće ni pokrenuti preradu.

Ono što sigurno znam da poljoprivrednici nemaju, to je penzija. Ona je mizerna i ne može da obezbedi hranu, lekove i plaćanje računa u starosti, pa neretko poljoprivredni radni staž traje do kraja života - ne zbog ljubavi prema poslu, nego zbog straha od gladi.

Ovde se otvara jedna od istina od koje zavisi dalji tok razvoja agrarne politike u Srbiji.

Prva velika istina je da je Srbija jedna siromašna zemlja. Godišnji agrarni budžet je mizeran i ne pokriva čak ni one mere koje se svake godine iznova raspisuju. Sa isplatama subvencija se kasni neretko i po više od godinu dana, svake godine se redukuju ili menjaju. U odnosu na period od pre desetak godina, umanjene su i do 15 puta. Planiranje je nemoguće pošto se svakim novim ministrom proklamuje nova strategija koja meni kao poljoprivredniku ne garantuje nikakvu sigurnost niti izvesnost u proizvodnji. Česta neozbiljna obećanja i izjave u javnosti, kao na primer po pitanju cene suncokreta ili izvoza stoke, stvaraju lažno tržišno okruženje. Tako se poljoprivrednici izlažu novim troškovima u proizvodnji i dovode u situaciju da njihov proizvod u stvari nije potreban i da, samim tim, nema ni odgovarajuću cenu. Na taj način se budžeti gazdinstava dovode u katastrofalan minus iz kojeg sledi novo zaduženje ili čak i propadanje farme i porodičnog posla.

To je ono što ministar ne razume. On ne razume da njegove izjave imaju dalekosežne posledice po živote ljudi, jer su ljudi u Srbiji navikli da veruju autoritetima koje nosi funkcija ministra jedne zemlje. Veruju u ono što čuju od nosilaca javne vlasti. Ono što ljudi ne znaju je da je taj ministar (a i svaki drugi danas u Srbiji) u stvari samo neko lice koje sprovodi volju jednog čoveka. Isto kao i svaki poslanik u vladajućoj koaliciji, isto kao i svaki predsednik opštine ili bilo koji funkcioner vladajuće koalicije. Taj ministar nije tamo zato što ima autoritet u svojoj oblasti, zato što zna nešto, nego zato što je član partije koja ga je predložila. Nema boljeg pokazatelja za to od činjenice da su pojedini ministri promenili dva ili čak i više ministarstava, samo zato što su podobni, a ne eksperti u svojoj oblasti.

Tu dolazimo do druge velike istine. Nestručnost.

I, nakon dve istine ključne za razumevanje situacije u kojoj smo se našli, sledi i jedna čarobna reč: subvencija. Subvencija u poljoprivrednoj proizvodnji ne znači poklon ili uslugu gazdinstvu, ona znači podsticaj za proizvodnju koja sama po sebi ne bila isplativa ili konkurentna na drugim tržištima. Takođe, bez subvencije ne može biti konkurentna ni na domaćem tržištu. A to se desilo u Srbiji.

Srbija je danas uvoznik mesa. Srbija danas uvozi voće i povrće. Od žitnice Evrope do belog luka iz Kine i paradajza iz Turske ipak nije tako dug put, ako se vredno i sistematski radi na njemu. Ukoliko domaća proizvodnja nije podržana od strane države i ministarstva, ona je skupa i neisplativa i naši građani će u većini slučajeva kupiti jeftinije meso iz uvoza, slabijeg kvaliteta nego naše, a domaće je skuplje jer proizvođač u Srbiji nema način da ga jeftinije proizvede bez podsticaja.

Nedostatak blagovremenog planiranja je doveo do toga da su se u ovoj suši pokazale sve slabosti i nemoć i proizvođača i države. Jedni su iscrpljeni, a drugi ne znaju. Vlada ne zna kako da se suoči sa rešenjem ovog sveobuhvatnog problema. Vlada je negde u svojoj "visokoj politici" ispustila agrarnu politiku, politiku na koju se naslanja 15% stanovništva ove zemlje i galantno ponudila nepune 3 milijarde dinara kao paket pomoći za sušu. Napraviću malo poređenje ovde: za pomoć poljoprivredi manje od 3 milijarde dinara, a za izgradnju Nacionalnog stadiona i otkup prava tv prenosa engleske premijer lige nešto više od 100 milijardi dinara. Navijači su, čini mi se, bolje prošli u ovom deljenju.

Nedostatak brige i nestručnost se ogledaju i na nižim nivoima vlasti. Da bi se proglasila elementarna nepogoda od suše, potrebno je da jedinica lokalne samouprave formira krizni štab i komisiju za analizu stanja na terenu, da se na osnovu izveštaja zakaže lokalna skupština i da se uputi zahtev nadležnom ministarstvu za proglašenje elementarne nepogode. Na osnovu toga, Vlada proglašava stanje elementarne nepogode i tada se stiče osnov za umanjenje ili ukidanje naknada, poreza i taksi za tekuću godinu, za zakupninu zemljišta u državnoj svojini, za moratorijume na kredite i za mnoge druge olakšice u okviru ingerencija Vlade, pokrajine i lokalnih samouprava. I to se zove ići u susret problemu.

Do ovog trenutka niti jedna opština niti grad nisu podneli zahtev Vladi za proglašenje elementarne nepogode. A našoj vlasti je bilo potrebno da joj poljoprivrednici zakucaju na vrata i da joj kažu da je napolju sve sprženo jer je poslednjih nekoliko meseci bilo preko 40 stepeni i bez padavina. Tako ne funkcioniše zemlja koja ide u susret problemu i koja brine o svojim građanima.
Tako funkcioniše zemlja u kojoj ne postoji sistem, već sve čeka na dozvolu jednog čoveka, čoveka koji u isto vreme vodi spoljnu politiku, vodi Vladu, stranku i koji se za sve pita.

Svi u lancu odgovornosti, od lokalnih predsednika opština pa do predsednice Vlade, podjednako su odgovorni za nepreduzimljivost i pasivnost, za čekanje da im problem zakuca na vrata, za praznu kasu da se ovaj problem reši i za odsustvo vizije kako ga ubuduće rešiti. Krivi su i odgovorni što su prihvatili da budu na pozicijama kojima nisu dorasli. Pri tome, nisu ni sposobni da reše problem sa kojim su ih suočili poljoprivrednici - jer to ni ne znaju da učine. To neznanje nas sve košta i to je stiglo sada na naplatu.

Rešenja postoje, naravno. Značajno uvećanje budžeta u delu za poljoprivredu, povećanje subvencija, ali i nešto drugo. Mora postojati jača i ozbiljnija veza između Vlade i domaće privrede, mora postojati krizni menadžment koji je svestan posledica mera koje se donose, mora postojati neko iskustvo van politike, iz privrede i poljoprivrede, a da ima svoj trenutak i autoritet. Ne može sve da se svede na puko politikantstvo i prebacivanje odgovornosti na druge. To rade nesposobni ljudi. Sposobni kažu "u redu, imamo problem, hajde da ga rešimo". I reše ga.

Ne bi me iznenadilo da Predsednik okrivi poljoprivrednike za neko novo poskupljenje osnovnih životnih namirnica i da uperi prstom u njih i kaže: "Evo, oni voze skupe traktore i zbog njih vam je skup hleb!" Dok sam ja u stvari kupio nov traktor da bih mogao još više i duže da izdržim u njemu i da radim, a ne da ga parkiram ispred Gradske kuće u Subotici.

Kombinacija loših mera i suše su dovele do nezadovoljstva poljoprivrednika. Nemoć Vlade i ministra da obezbedi veći budžet, povećanje subvencija u poljoprivrednoj proizvodnji u svakom segmentu, neznanje i pasivnost su izveli ljude na ulicu. Na žalost, poljoprivrednicima koji su otišli na pregovore sa premijerkom i ministrom poljoprivrede oni ne mogu pomoći.

Jer ne smeju. Jer ne znaju.

Daniel Kovačić, poljoprivrednik