Demokratska Stranka

Od 2012. i poraza na izborima, DS je prošla kroz izuzetno težak put. Promenili ste nekoliko predsednika, istaknuti članovi su napustili stranku, deo je napravio nove političke pokrete, drugi deo je svoje mesto našao u vladajućoj koaliciji…. U kakvom je stanju danas DS i gde je njeno mesto na političkoj sceni Srbiji?

– Sve nabrojano se desilo, ali niko nije kidnapovan, prebijan i maltretiran. Nikome nisu suprugu ili supružnika otpustili s posla, niko nije prebačen na niže radno mesto, nikome nije smanjena plata, nikome nije prećeno, nisu otimani poslovi, paljene kuće, niko nije privodio maloletne devojke, niti bio u vezi sa organizovanim kriminalom. Svako može da vidi sve, ako hoće. Demokratska stranka je promenila nekoliko predsednika i potpredsednika, svako mesto u rukovodstvu stranke. Ne samo od 2012. godine. Kao što se jasno vidi da su se dešavale unutarstranačke promene, iskreno se nadam da se jasno vidi da je to uradilo članstvo Demokratske stranke. Pokažite mi još jednu stranku u Srbiji gde se jasno vidi da se moć za izbore i promene u stranci nalazi u članstvu te stranke? Da se članstvo suprotstavi čelnim ljudima, da zahteva, da traži, da poziva na odgovornost, da traži promene, da traži da se ispune obećanja? Neki od aktera i nosioci funkcija u stranci nisu mogli da izdrži takvu vrstu pritiska, odgovornosti, pa i oštrih napada i oni su napuštali stranku. Znate, i motiva je bilo raznih. Nije ista stvar kad su u svoje vreme stranku napustili Nikola Milošević i Kosta Čavoški ili sad kada je nakon poslednjih republičkih izbora Gordana Čomić ugovorila lični aranžman. Neko ima principe, a neko ima svoje lične ambicije. Kroz život Demokratske stranke vide se ciklusi razvoja stranaka i parlamentarizma na ovim prostorima. Kao najstarija stranka u Srbiji (sa tradicijom preko 100 godina) svojom istorijom pokazuje da je članstvo znalo da sačuva principe i baš zbog toga Demokratska stranka je važna za politički život srpskog društva. Danas možda važnija nego ikad. Ako se neko ikada dvoumio da se učlani u Demokratsku stranku ili je želeo da se politički angažuje pa se pitao kad i kako to da uradi – danas je najbolji trenutak da se učlanite u Demokratsku stranku. Danas je članstvo željno borbe za demokratiju, željno borbe za promene. Danas su birači željni Demokratske stranke sa integritetom i beskompromisnim stavom prema režimu. Mi ćemo vratiti smisao životu u Srbiji.

Kad se osvrnete iza sebe, šta su najveće greške DS-a?

– Posle 30 godina mog članstva u Demokratskoj stranci prvo bih rekao da je Demokratska stranka jedina imala inicijativu za mirnim rešenjem konflikta u bivšoj Jugoslaviji, jedina organizovala mirovnu konferenciju na kojoj su učestvovale sve parlamentarne stranke bivše Jugoslavije i to na Ilidži 1991. godine u avgustu. Na nesreću glavni akteri su hteli rat.Ako se na greškama može učiti, onda bih izdvojio sledeće: – nakon 5. oktobra nismo bili odgovorni prema svojim obećanjima u vezi sa pravnom odgovornošću onih koji su devastirali zemlju, privredu i društvo. 1996. Srbija je imala budžet manji od budžeta fudbalskog kluba Barselona. Niko za takvo stanje nije odgovarao. Niko nije odgovarao za pogrešnu nacionalnu politiku. Niko nije odgovarao za izdaju zemlje.- Iako je koalicionim sporazumom ekonomija bila dodeljena Mlađanu Dinkiću i G17+ nismo smeli da dopustimo takvu neoliberalnu politiku, kao i njihov poguban uticaj na privatizaciju i monetarni sistem.- na kraju, izdali smo nadu koja je stvorena tih godina. Uradili smo mnogo, ali ne i dovoljno. Naši potezi do 2007. su bili državotvorni, kasnije je to bilo političarenje. I kao što sam više puta rekao, kažnjeni smo. Surovo. Ali, ne zaboravite da smo mi bili smenjeni glasačkim listićima i da smo mirno i civilizovano predali vlast. Naša kultura i odnos prema politici je potpuno suprotan u odnosu na ono što današnji kriminalni režim radi. To se ovih dana vidi kao na dlanu.

Opozicija nikad nije ovoliko rascepkana. Sa druge strane imamo veliku, dobro organizovanu partiju na vlasti. Kako se izboriti za promene u takvim uslovima? Iz ugla građana, mislite li da tako usitnjene partije deluju relevantno i sposobno, ne samo da smene vlast, već i da se sutradan izbore sa svim problemima koje država i društvo  definitivno imaju?

– Kako mislite nikada nije bila ovako rascepkana? Pa 1999. je bilo preko 30 stranaka i pokreta, pa smo 2000. pobedili na izborima. Svako vreme ima svoje posebnosti i iskušenja. I nema neosvojivih tvrđava, nego loših planova. Za razliku od tadašnjeg režima, ovaj režim je prinudni skup ucenjenih bez znanja i zvanja. Dobro organizovanoj partiji ne bi trebali kriminalci da gepekuju kandidate za odbornike (recimo u Vrbasu) ne bi im trebali batinaši da prebijaju, prete i maltretiraju odbornike (na primer u Vladimircima), da otpuštaju sa posla članove porodica nepotkupljivih opozicionara (u Kragujevcu), itd. To nije politička partija, oni nemaju principe, oni se ne bave društvom i narodom, oni se bave samo svojim oligarhijskim novčanim interesima – zar ne vidite da je to organizovan kriminal koji ima svoju državu? To je krimi serijal sa glumatanjem koje preko svih medija vrši silovanje zdrave pameti. Pitanje je da li je narodu jasno da smo svi taoci ucenjenih kompromitujućih ličnosti? Nama ne treba natprosečno pametan i nadaren supermen, nama trebaju normalni i pošteni ljudi. Oni koji se nisu posvađali sa moralom. A to Demokratska stranka danas ima. LJude od znanja i zvanja. LJude koji nisu mali ajnštani, ali su veliki domaćini, odgovorni ljudi. To danas nude opozicione partije: normalne ljude, sa diplomama koje su zarađene znanjem i trudom, ljude koji umeju da stvaraju, da rade, da se sagnu kad treba i ustanu kad je važno. Naravno da znamo i kako i s čim i s kim. Ali prvo moramo uraditi jednu važnu stvar: Beskompromisnu pravdu nad uništenom prirodom, potcenjenim narodom, opljačkanom državom.

Bili ste aktivni učesnik borbe protiv Miloševića 90-ih godina, jedan od organizatora studentskih protesta 96/97 godine, osnivač Otpora. Kakve su razlike, a kakve sličnosti tog vremena i današnjice?

– Razlike su brojne. Međunarodna zajednica nije podržavala Miloševića, ali danas i Vučić gubi i kredibilitet i kapacitet kod međunarodne zajednice. Studentske organizacije su bile bolje organizovane, imali smo svoje lokalne radio i televizijke stanice. Opozicione novine. Atmosfera i naboj u javnosti je bio takav da se osećao na svakom koraku, kao da se vazduh mogao seći nožem. Zemlja je bila u nemaštini, posvađana sa celim svetom. Veliki broj mladih je bio aktivan. Nije bilo ni prilike, ni primera da je neko prokockao poverenje. Vladalo je neko ubeđenje da će samom smenom Miloševića sve biti bolje. Opipljivo i znatno. Skoro dogmatski, religijski se verovalo u načela, principe,  demokratiju i proklamovane vrednosti modernog zapadnog društva. To je nosilo masu, narod, pojedince, pa i mene.Danas je stvar teža. LJudi nisu u transu, niti veruju apriori bilo kome. Toliko smo puta bili prevareni da se danas prosečan stanovnik Srbije naučio da ne veruje. Teže je zadobiti poverenje. Ključ uspeha za naše društvo je da ne shvatamo fatalno stvari oko nas: izbore, utakmice, svadbe, tv nastupe,  zaposlenje… Kada bi bilo manje adrenalina, lakše bi sagledali suštinu. Lakše bi doneli bolje odluke, kvalitetnije. Ne bi došli u situaciju da celo društvo zavisi od jedne osobe. Zato je veoma važno da shvatimo da tek sada naše društvo sazreva. Tek sada se zatvara taj proces suštinske promene sistema. Znali smo da menjanje sistema nije ni malo lako, sad vidimo i zašto. Ostaci starih uticajnih službi, nasleđena kriminogena sredina još od vremena Miloševića, strahovite manipulacije medijima, lične ambicije, ucene, slab parlamentarni sistem… dosta toga. Ali eto. Tu smo gde smo. Sada se napokon sve zna. Sada nema tog džaka u koji će se sakriti mačka pred izbore. Zato sam uveren da će naredne promene biti ključne, bitne i za nas kao društvo sistemske. Ova generacija političara nema harizmu kao lideri 90-ih, ali je dokazala da ima strpljenje, upornost i veru u promene. To je danas kvalitativna razlika u odnosu na 90-te.

Nekako se, u opozicionom javnom mnjenju nametnula ideja da je jedino važno promeniti vlast, a ne vidimo konkretan program. Šta je program DS-a sa kojim danas izlazi pred građane?

– Demokratska stranka je uvek imala aktuelne i kvalitetne političke programe, pa i danas. I ja pozivam građane da pogledaju i pročitaju program Demokratske stranke na našoj internet stranici. Malo je prostora da se u odgovoru na jedno pitanje navede sve. Ako pogledate program videćete da je obiman, a po oblastima koje smo izdvojili vidi se šta smatramo važnim. Međutim, mi smo se kao društvo vratili nekolilo koraka nazad u odnosu na 2012. godinu. Da bi se uopšte mogao realizovati program bilo koje partije, moraju se prethodno uraditi sledeće stvari:- Kompletan popis svih dugovanja koja su napravljena u poslednjih 9 godina (i javnih i tajnih). Na primer: do 2012. godine Srbija je imala 34 zajma. Danas ima 211!!!- Sprovođenje procesa pravne odgovornosti (krivične, privredne i imovinske) za sva lica koja su svojim odlukama i postupcima doprineli korupciji, otimačini, narušavanju funkcionisanja tržišta, loše upravljanje budžetima i prebacivanje narodnih para na određene račune radi enormnog bogaćenja pripadnika režima.- Provera svih koncesija i prodaje nacionalnih resursa, vode, ruda i zemlje.- Posebna obrada svih nabavki u celokupnom zdravstvenom sistemu, provera svih postupaka, procedura i upravljanje sistemom i statistikom u toku perioda pandemije izazvane virusom SARS COV2. – Utvrđivanje šta je to država ispregovarala u vezi sa KiM? Šta je potpisala, obećala, šta je dala… Da ustanovimo koliko nas je ovaj režim unizio i koliko bespovratno unazadio, a šta se može vremenom sanirati. – Istražiti i procesuirati sve veze sa kriminalom, sa mafijom i huliganima. Mi samo naslućujemo neverovatne razmere kriminalizovanja države i društva, a za bilo kakav oporavak neophodno je da se svi državni organi i cela struktura očisti od kriminala.

Rođeni ste u Užicu, u njemu ste odrastali i školovali se. Kako vam ono izgleda danas i kakav je vaš odnos prema njemu?

– Užički duh je zaista poseban. Način razmišljanja, mentalitet, stil života – sve je autohtono. Da li ima razlike Užice pre 30 godina i sad – ima razlike. Tada je u Užicu bio vidljiv gradski duh, moderan pogled na svet, sjajne ideje, dobra atmosfera, vladao je optimizam. Danas je to postao grad sa palanačkim mentalitetom. I to nije slučaj samo sa Užicem. Veliki broj unutrašnjih migracija, odlazak Užičana negde dalje, u Beograd ili inostranstvo, doseljavanje iz raznih sredina u razne gradove iskorišćeno je za uspostavljanje sistema pukog poslušništva bez sistema vrednosti i perspektive. Uterivanje straha i argumenta sile u sve građane Srbije dao je rezultate i u Užicu. Oseća se teskoba i nelagoda. To nije Užice i to nije zemlja u kojoj je stasavala moja generacija. U Užicu živi moja majka, moj brat sa porodicom. Moja sestra i sestričine, moja familija. Naravno da volim da dođem u Užice. Moje detinjstvo i školski dani su bili puni raznih događaja koje sada prepričavam svojim sinovima. Tu sam postao ono što sada jesam.

Jedan deo života ste proveli u Čajetini. Kakva su vaša sećanja na taj period?

– To je bilo vreme od moje 8-me do 12-te godine. Vreme kada sam naučio da skijam, kada sam se kao dečak takmičio u veleslalomu i prvi put se, dok sam nosio skije na ramenu, popeo uz Zmajevac. Profesor Radenko Vesović nam je predavao francuski, učiteljica Višnja bila razredna. Prvi put sam u Čajetini zasvirao harmoniku. Činilo mi se da je ceo svet bio naš: od Braneškog polja, preko vrha na Gradini do Tornika i Stopića pećine. Bio sam u odeljenju i sa našim herojem, prerano i tragično nastradalim pilotom, Goranom Savićem. Čovekom koji je imao tako britki um. Sećam se i dan danas našeg druženja i vežbanja matematike zajedno sa Oliverom Novakovićem. Čajetina je omogućavala da se čovek zdravo razvija. 
Zato sam i odlučio da se ponovo bavim politikom. Želim zdravu sredinu sa pravim vrednostima za odrastanje dece. Toliko im dugujem.

Nekako se, u opozicionom javnom mnjenju nametnula ideja da je jedino važno promeniti vlast, a ne vidimo konkretan program. Šta je program DS-a sa kojim danas izlazi pred građane?

– Demokratska stranka je uvek imala aktuelne i kvalitetne političke programe, pa i danas. I ja pozivam građane da pogledaju i pročitaju program Demokratske stranke na našoj internet stranici. Malo je prostora da se u odgovoru na jedno pitanje navede sve. Ako pogledate program videćete da je obiman, a po oblastima koje smo izdvojili vidi se šta smatramo važnim. Međutim, mi smo se kao društvo vratili nekolilo koraka nazad u odnosu na 2012. godinu. Da bi se uopšte mogao realizovati program bilo koje partije, moraju se prethodno uraditi sledeće stvari:- Kompletan popis svih dugovanja koja su napravljena u poslednjih 9 godina (i javnih i tajnih). Na primer: do 2012. godine Srbija je imala 34 zajma. Danas ima 211!!!- Sprovođenje procesa pravne odgovornosti (krivične, privredne i imovinske) za sva lica koja su svojim odlukama i postupcima doprineli korupciji, otimačini, narušavanju funkcionisanja tržišta, loše upravljanje budžetima i prebacivanje narodnih para na određene račune radi enormnog bogaćenja pripadnika režima.- Provera svih koncesija i prodaje nacionalnih resursa, vode, ruda i zemlje.- Posebna obrada svih nabavki u celokupnom zdravstvenom sistemu, provera svih postupaka, procedura i upravljanje sistemom i statistikom u toku perioda pandemije izazvane virusom SARS COV2. – Utvrđivanje šta je to država ispregovarala u vezi sa KiM? Šta je potpisala, obećala, šta je dala… Da ustanovimo koliko nas je ovaj režim unizio i koliko bespovratno unazadio, a šta se može vremenom sanirati. – Istražiti i procesuirati sve veze sa kriminalom, sa mafijom i huliganima. Mi samo naslućujemo neverovatne razmere kriminalizovanja države i društva, a za bilo kakav oporavak neophodno je da se svi državni organi i cela struktura očisti od kriminala.

Rođeni ste u Užicu, u njemu ste odrastali i školovali se. Kako vam ono izgleda danas i kakav je vaš odnos prema njemu?

– Užički duh je zaista poseban. Način razmišljanja, mentalitet, stil života – sve je autohtono. Da li ima razlike Užice pre 30 godina i sad – ima razlike. Tada je u Užicu bio vidljiv gradski duh, moderan pogled na svet, sjajne ideje, dobra atmosfera, vladao je optimizam. Danas je to postao grad sa palanačkim mentalitetom. I to nije slučaj samo sa Užicem. Veliki broj unutrašnjih migracija, odlazak Užičana negde dalje, u Beograd ili inostranstvo, doseljavanje iz raznih sredina u razne gradove iskorišćeno je za uspostavljanje sistema pukog poslušništva bez sistema vrednosti i perspektive. Uterivanje straha i argumenta sile u sve građane Srbije dao je rezultate i u Užicu. Oseća se teskoba i nelagoda. To nije Užice i to nije zemlja u kojoj je stasavala moja generacija. U Užicu živi moja majka, moj brat sa porodicom. Moja sestra i sestričine, moja familija. Naravno da volim da dođem u Užice. Moje detinjstvo i školski dani su bili puni raznih događaja koje sada prepričavam svojim sinovima. Tu sam postao ono što sada jesam.

Jedan deo života ste proveli u Čajetini. Kakva su vaša sećanja na taj period?

– To je bilo vreme od moje 8-me do 12-te godine. Vreme kada sam naučio da skijam, kada sam se kao dečak takmičio u veleslalomu i prvi put se, dok sam nosio skije na ramenu, popeo uz Zmajevac. Profesor Radenko Vesović nam je predavao francuski, učiteljica Višnja bila razredna. Prvi put sam u Čajetini zasvirao harmoniku. Činilo mi se da je ceo svet bio naš: od Braneškog polja, preko vrha na Gradini do Tornika i Stopića pećine. Bio sam u odeljenju i sa našim herojem, prerano i tragično nastradalim pilotom, Goranom Savićem. Čovekom koji je imao tako britki um. Sećam se i dan danas našeg druženja i vežbanja matematike zajedno sa Oliverom Novakovićem. Čajetina je omogućavala da se čovek zdravo razvija. 
Zato sam i odlučio da se ponovo bavim politikom. Želim zdravu sredinu sa pravim vrednostima za odrastanje dece. Toliko im dugujem.

Miša Gavrilović, potpredsednik DS

Intervju objavljen na portalu "Oko Zlatibora"
Autor: Bojan Savić