Bojan Pajtić, govor na debati o socijaldemokratskoj levici u Srbiji
Govor predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića na debati "Socijaldemokratska levica u Srbiji — postizborna analiza"
Nije tačno da nas danas "u Evropu vraćaju oni koji su nas izveli iz sveta". Ako se taj proces svodi na potpisivanje deklaracija pre nego što ih pročitate, a zauzvrat dobijate kart blanš da u Srbiji radite šta god hoćete — onda to nije evropeizacija Srbije. To je srbizacija Evrope. Ako nastavimo ovako, zemlja bez strategije, bez politike, bez demokratije, bez pravednosti i solidarnosti — biće zemlja bez ljudi. Neće je biti.
Pitanje uspostavljanja istinskog socijaldemokratskog pokreta — a ne samo stranke — danas je pitanje opstanka Srbije. Jašući na poniženju gubitnika tranzicije, a klijentelistički se udvarajući tajkunima, sadašnja vlast smanjuje plate, a povećava poreze i paušalne namete, uništavajući ono malo srednje klase u Srbiji. Ukidaju se dijalog, kritika i sloboda govora. Danas u Beogradu, a sutra u celoj zemlji, lišavaju penzionere novčane pomoći, ukidaju novac svratištima za decu, obustavljaju pomoć za samostalan život odraslima i starijim licima sa invaliditetom, oduzimaju pravo na pomoć deci bez roditeljskog staranja i mladima sa smetnjama u razvoju. Zaposlenim porodiljama je smanjena pomoć za 60 odsto, a nezaposlenima upola. Studenti i penzioneri ostaće bez povlašćenog statusa u gradskom prevozu. A kuda će taj novac? Posredno, ide na subvenciju kamata od milijardu i dvesta miliona evra kredita koje vlast nudi tajkunima. SNS se ponaša kao Superhik — oduzima siromašnima i daje bogatima.
Ta politika nema nikakvog smisla. Obogaljiće Srbiju.
Nisam danas na čelu Demokratske stranke da bih nastavio politiku marketinških kampanja, bahatosti, ličnog bogaćenja i pogrešnih odluka. A da se razumemo — za neke i sam snosim punu odgovornost. Baš zato, danas neću da budem lider, nego koordinator u drugačijoj Demokratskoj stranci, onoj koja se vraća srednjem putu LJube Davidovića, onoj koja od načela ne odstupa, građane ne napušta, u vlasti se ne bogati i u opoziciji se ne ponižava.
Pitanje uspostavljanja istinskog socijaldemokratskog pokreta — a ne samo stranke — danas je pitanje opstanka Srbije. Jašući na poniženju gubitnika tranzicije, a klijentelistički se udvarajući tajkunima, sadašnja vlast smanjuje plate, a povećava poreze i paušalne namete, uništavajući ono malo srednje klase u Srbiji. Ukidaju se dijalog, kritika i sloboda govora. Danas u Beogradu, a sutra u celoj zemlji, lišavaju penzionere novčane pomoći, ukidaju novac svratištima za decu, obustavljaju pomoć za samostalan život odraslima i starijim licima sa invaliditetom, oduzimaju pravo na pomoć deci bez roditeljskog staranja i mladima sa smetnjama u razvoju. Zaposlenim porodiljama je smanjena pomoć za 60 odsto, a nezaposlenima upola. Studenti i penzioneri ostaće bez povlašćenog statusa u gradskom prevozu. A kuda će taj novac? Posredno, ide na subvenciju kamata od milijardu i dvesta miliona evra kredita koje vlast nudi tajkunima. SNS se ponaša kao Superhik — oduzima siromašnima i daje bogatima.
Ta politika nema nikakvog smisla. Obogaljiće Srbiju.
Nisam danas na čelu Demokratske stranke da bih nastavio politiku marketinških kampanja, bahatosti, ličnog bogaćenja i pogrešnih odluka. A da se razumemo — za neke i sam snosim punu odgovornost. Baš zato, danas neću da budem lider, nego koordinator u drugačijoj Demokratskoj stranci, onoj koja se vraća srednjem putu LJube Davidovića, onoj koja od načela ne odstupa, građane ne napušta, u vlasti se ne bogati i u opoziciji se ne ponižava.
Ako je tako, moram pre svega javno da se upitam: Ima li danas Demokratska stranka puno moralno pravo da stane na čelo bloka stranaka, udruženja, nevladinih organizacija i javnih ličnosti koji svi zajedno zahtevaju bolju, socijaldemokratsku Srbiju.
Odgovor je samo jedan: Nismo zaslužili to pravo. Ali još uvek imamo obavezu i punu odgovornost. Ako je Srbija "našminkanim radikalima" poverovala na reč da su se promenili, neka nama poveruje na delu. Naš put će zato biti teži, ali delotvorniji. Demokratska stranka istinski želi da okupi oko sebe sve stranke, pokrete, udruženja i inicijative, naučnike, intelektualce i javne ličnosti koji iskreno veruju u to da je život samo jedan i da ga ne treba žrtvovati pohlepi. Treba Srbiji da ponudimo nova rešenja.
Naš suštinski cilj treba da bude ne odbrana srednje klase, nego odbrana srednjeg sloja (koji zapravo predstavlja onu Kuperovu široku koaliciju srednje i radničke klase, starim rečnikom rečeno).
Klasu definišemo po visini primanja, a sloj po načinu života. U današnjoj Srbiji postoje samo tri društvena sloja: oni koji žive od veza i kapitala, oni koji žive od pomoći i oni koji žive od svog rada i od svog znanja. Prvi čine gornji sloj koji mahom živi povlašćeno, od "političkog kapitalizma". To su mnogi lokalni bogataši, tajkuni i oligarsi. Drugi čine donji sloj, to su žrtve tranzicije, ljudi koji su materijalno i obrazovno ugroženi (dovoljno je reći da skoro četvrt miliona nezaposlenih ima do osnovne škole). Treći sloj je srednji sloj. To su ljudi koji žive od znanja i rada, ljudi koji najviše daju državi, ljudi koji su najviše zainteresovani za rad, red, odgovornost i solidarnost u društvu. To je naša ciljna grupa. Ti ljudi od Srbije mogu da naprave zajednicu. Tim ljudima treba da ponudimo nova rešenja.
Mi, na primer, treba da skratimo radno vreme u Srbiji, da bismo zaposlili više ljudi, povećali produktivnost i smanjili nivo stresa i depresije. Radićemo manje, ali će nas raditi više. Poslodavcima, kao u Francuskoj, treba zabraniti da posle radnog vremena pozivaju zaposlene mobilnim telefonom. Ili neka to plate.
Treba da menjamo poresku politiku. Ne možemo tretirati isto vlasnika tekstilne fabrike koji zapošljava sto radnika i vlasnika trgovačke kompanije koji ima dva zaposlena i uvozi tekstilnu robu iz Kine. Ovaj drugi zarađuje neuporedivo više, a zapošljava neuporedivo manje. Zato nam je prvi značajniji.
Moramo odmah da pokrenemo programe za zapošljavanje mladih. Ako u Srbiji skoro 50 odsto mladih do 30 godina nema posla — to je naš najveći i najgori problem. Ako to podrazumeva deljenje radnog vremena sa zaposlenima starijim od 60 godina, neka bude i to. Mi živimo u krizi kakvu svet nije video. Moramo da ponudimo rešenja kakva svet nije video.
Naša politika "aktivnog centra" ne sme da bude kapitalizam drastičnih socijalnih razlika, niti kvazisocijalistička uravnilovka. Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam. Mi ne želimo da se takmičimo s naprednjacima u desničarskom ortaštvu sa oligarsima. Ne pristajemo da kao oni i nacional-socijalisti obmanjujemo siromašne i nemoćne. Te politike moraju biti ispod dostojanstva i Demokratske stranke i građana Srbije.
Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke
Odgovor je samo jedan: Nismo zaslužili to pravo. Ali još uvek imamo obavezu i punu odgovornost. Ako je Srbija "našminkanim radikalima" poverovala na reč da su se promenili, neka nama poveruje na delu. Naš put će zato biti teži, ali delotvorniji. Demokratska stranka istinski želi da okupi oko sebe sve stranke, pokrete, udruženja i inicijative, naučnike, intelektualce i javne ličnosti koji iskreno veruju u to da je život samo jedan i da ga ne treba žrtvovati pohlepi. Treba Srbiji da ponudimo nova rešenja.
Naš suštinski cilj treba da bude ne odbrana srednje klase, nego odbrana srednjeg sloja (koji zapravo predstavlja onu Kuperovu široku koaliciju srednje i radničke klase, starim rečnikom rečeno).
Klasu definišemo po visini primanja, a sloj po načinu života. U današnjoj Srbiji postoje samo tri društvena sloja: oni koji žive od veza i kapitala, oni koji žive od pomoći i oni koji žive od svog rada i od svog znanja. Prvi čine gornji sloj koji mahom živi povlašćeno, od "političkog kapitalizma". To su mnogi lokalni bogataši, tajkuni i oligarsi. Drugi čine donji sloj, to su žrtve tranzicije, ljudi koji su materijalno i obrazovno ugroženi (dovoljno je reći da skoro četvrt miliona nezaposlenih ima do osnovne škole). Treći sloj je srednji sloj. To su ljudi koji žive od znanja i rada, ljudi koji najviše daju državi, ljudi koji su najviše zainteresovani za rad, red, odgovornost i solidarnost u društvu. To je naša ciljna grupa. Ti ljudi od Srbije mogu da naprave zajednicu. Tim ljudima treba da ponudimo nova rešenja.
Mi, na primer, treba da skratimo radno vreme u Srbiji, da bismo zaposlili više ljudi, povećali produktivnost i smanjili nivo stresa i depresije. Radićemo manje, ali će nas raditi više. Poslodavcima, kao u Francuskoj, treba zabraniti da posle radnog vremena pozivaju zaposlene mobilnim telefonom. Ili neka to plate.
Treba da menjamo poresku politiku. Ne možemo tretirati isto vlasnika tekstilne fabrike koji zapošljava sto radnika i vlasnika trgovačke kompanije koji ima dva zaposlena i uvozi tekstilnu robu iz Kine. Ovaj drugi zarađuje neuporedivo više, a zapošljava neuporedivo manje. Zato nam je prvi značajniji.
Moramo odmah da pokrenemo programe za zapošljavanje mladih. Ako u Srbiji skoro 50 odsto mladih do 30 godina nema posla — to je naš najveći i najgori problem. Ako to podrazumeva deljenje radnog vremena sa zaposlenima starijim od 60 godina, neka bude i to. Mi živimo u krizi kakvu svet nije video. Moramo da ponudimo rešenja kakva svet nije video.
Naša politika "aktivnog centra" ne sme da bude kapitalizam drastičnih socijalnih razlika, niti kvazisocijalistička uravnilovka. Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam. Mi ne želimo da se takmičimo s naprednjacima u desničarskom ortaštvu sa oligarsima. Ne pristajemo da kao oni i nacional-socijalisti obmanjujemo siromašne i nemoćne. Te politike moraju biti ispod dostojanstva i Demokratske stranke i građana Srbije.
Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke